Naslov (srp)

Реконструкција сећања обичних људи о животу на Косову и Метохији у социјалистичкој Југославији

Naslov (eng)

Reconstruction of memories of ordinary people about life in Kosovo and Metohija in socialist Yugoslavia

Autor

Шљивић, Милена

Opis (eng)

Abstract: This paper reconstructs the way of life in socialist Yugoslavia, described by ordinary people who are displaced from the territory of Kosovo and Metohija, based on data collected by interviewing those persons. In addition to regret leaving the family house, the results also show regret for material well-being, social security, employment opportunities, and health care. This entire list of characteristics represents a “normal life” that displaced persons from Kosovo and Metohija perceive as forever denied to them. Displaced persons are associated with the position and feature of being without a name, surname, gender, or profession, deprived of personal and family history. The new living environment does not provide enough stable support, and the aggression and intolerance of the environment threaten to become a part of their everyday life. At the same time, in the new environment, they experience unreserved acceptance, which along with intolerance, as contradictory experiences present every day, makes it difficult to have a complete idea of themselves and others. Such inconsisent messages are present at all levels of communication in everyday life. Ambiguous messages from the environment, with all the difficult feelings, do not allow them to leave the position of victim, so they are not allowed to recover, nor to experience themselves as persons of worth. At the very beginning of the interview, the following feelings are distinguished: uselessness, helplessness, loneliness, being left to ourselves, loss of self-confidence, the onset of depression, loss of social roles, strong social insecurity, social isolation, and others. The photos they took with them are proof of existence and living in one place and at exact time. The photos represent evidence of moments when they can only talk about what they had and what they lost. In addition to depicting objects most faithfully, photographs preserve and revive memories of the moments when they were taken, of times when life was easier, more beautiful, when there was less fear and uncertainty and when they had time and will for much more than today. Losing your own home is not just a material loss. Since the home is the objective framework of a family’s identity, this loss hurts much more deeply. With the disappearance of objective signs of some family and personal history and all the “little things that mean life”, it is difficult to establish the lifeline of the family and the individual. Mechanisms of adaptation to new living conditions in exile certainly include learning and accepting new social roles in a new environment, improvement of communication and involvement in social activities, preventing social isolation and disintegration, and encouraging the preservation of dignity and personal autonomy.

Opis (srp)

Апстракт: У овом раду се реконструише слика живота у социјалистичкој Југославији, какву описују обични људи данас, расељена лица са територије Косова и Метохије,а на основу података прикупљених интервјуисањем тих лица. Осим жаљења због напуштања породичног огњишта та слика показује и жал за материјалним благостањем, социјалном сигурношћу, приликама за запослење, здравственом заштитом. Читав овај комплекс карактеристика представља неку врсту ‘’нормалног живота’’ који расељена лица са Косова и Метохије осећају да им је заувек ускраћен. Расељена лица су асоцирана положајем и обележјем да су без имена, презимена, пола, професије, лишени личне и породичне историје. Ново животно окружење не пружа довољно стабилне ослонце, а агресија и нетрпељивост околине прете да постану део њихове свакодневице. Истовремено у новом окружењу они доживљавају и безрезервно прихватање, што уз нетрпељивост, као свакодневно присутни противуречни доживљаји, отежава целовиту представу о себи и другима. Такве двоструке поруке су присутне на свим нивоима комуникације у свакодневном животу. Двозначне поруке средине, уз сва тешка осећања, не дозвољавају напуштање позиције жртве, па им се не допушта да се осећају боље, нити да себе доживе као особе које вреде. На самом почетку интервјуа јасно су се искристалисала следећа осећања: бескорисност, беспомоћност, усамљеност, препуштеност самима себи, губитак самопоуздања, почетак депресивности, губитак социјалних улога, снажна социјална несигурност, социјална изолација и друга. Фотографије које су понели са собом су доказ постојања, битисања и обитавања на једном месту и у једном времену. Оне су доказни материјалу тренуцима када само могу да причају о томе шта су имали и шта су изгубили. Осим што на највернији начин приказују предмете и објекте, фотографије чувају и оживљавају и сећања на тренутке када су снимљене, на времена када је живот био лакши, лепши, када је било мање страха и неизвесности и када су имали и времена и воље за много више него данас. Губитак сопственог дома није само материјални губитак. Пошто је дом објективни оквир идентитета једне породице тај губитак повређује много дубље. Нестанком објективних знакова неке породичне и личне историје и свих ‘’ситница које живот значе’’ тешко је успоставити линију живота породице и појединца. Механизми прилагођавања новим животним условима у избеглиштву, сигурно обухватају учење и прихватање нових социјалних улога у новом окружењу, унапређење комуникације и укључивање у социјалне активности, како би се спречила социјална изолација и дезинтеграција, подстакло очување достојанства и аутономије личности.

Jezik

srpski

Datum

2023

Licenca

© All rights reserved

Predmet

Кључне речи: сећање, Југославија, расељена лица, Косово и Метохија.

Keywords: memory, Yugoslavia, displaced persons, Kosovo, and Metohija.

Deo kolekcije (1)

o:1311

Радови наставника и сарадника Института за срп...