Naslov (eng)

Bridges of Novi Sad as places of remembrances

Naslov (srp)

Новосадски мостови као места сећања

Autor

Кнежевић, Јасмина

Opis (srp)

Апстракт: У студији „Култура памћења (Писмо, сећање и политички идентитет у раним високим културама)" Јан Асман наглашава значај теме памћења којој се у новије доба у науци посвећује све већа пажња. Интересовање за феномен сећања подстакнуто је, пише он, следећим разлозима: употребом електронских медија и екстерним меморисањем, рађањем пост-културе као антипода традиционалне културе, као и лаганим нестанком оних генерација које су, како каже, памтиле најтеже људске злочине у историји. Наглашавајући значај сећања као начина на који се односимо према прошлости, а са њим у вези и идентитета као врсте политичке имагинације, као и културног континуитета као начина на који настаје традиција, Асман инсистира на конективним структурама, као начинима на које се једна култура унутар себе повезује у социјалној и временској димензији. Конективне структуре почивају на понављању: на тај начин се друштвена аутоперцепција преноси кроз време и твори оно што називамо идентитет. Он је, дакле, уско повезан са културом сећања. Истичући у први план значај спољних, тј. друштвених и културолошких оквира на феномен културног памћења, Асман разликује четири области спољне димензије памћења: миметичко памћење, памћење предмета, језик и комуникацију (комуникативно памћење), културно памћење (обухвата сва три, претходно наведена облика памћења). Као што миметичке радње које осим сврхе имају и смисао добијају статус ритуала, исто тако и предмети који осим сврхе имају и особити значај и значење у животу заједнице, „они излазе ван хоризонта памћења предмета јер чине експлицитним имплицитни индекс времена и идентитета“ (Јан Асман). Један у низу предмета кога не само употребна, већ и симболична вредност чини особито значајним за живот човека, јесте мост. У животу Новосађана, које ток Дунава раздваја од његове десне обале, мостови играју пресудну улогу за живот и функционисање града. Од најранијих времена Дунав је на подручју садашњег Новог Сада премошћаван чамцима и скелама (постоји, тако, пише Богољуб Савин у књизи о мостовима Новога Сада, римски податак о коришћењу скеле из 294. године, а на подручју између садашњег Новог Сада и Петроварадина скела се користи од 1213. године). У време турске владавине и заузећа Петроварадинске тврђаве још увек се не помињу трајни мостови, већ понтонски мостови и скеле. Турци су употребљавали мостове у ратне сврхе, пише Савин, и подигли су девет понтонских мостова. Тачан број привремених мостова крај Новога Сада тешко је утврдити. И, док Богољуб Савин тврди да је од изградње првог понтонског моста из турског доба (1526. године) до 1788. године на току Дунава крај Новог Сада било постављено четрдесет и осам понтонских мостова, Велимир Вукмановићу књизи „Нови Сад на Дунаву" помиње чак сто тридесет и пет понтонских мостова од XVI до XX века. Понтонски мост из 1788. године био је изузетно квалитетан; употребљаван је до 1918. године, и памтимо га под именом Хагенов мост. Од тога времена па до наших дана, Новосађани суДунав прелазили на тринаест трајних мостова, од којихје већина уништенаратним и војнимразарањима. Последње разарање својих мостова Новосађани памте из 1999. године, када су сва три моста страдала у војним операцијама НАТО алијансе. На прагу XXI века Дунав је крај Новога Сада поново премошћаван скелама. На месту старих, изграђени су нови мостови, као и толико пута у историји. Уместо њих, остало је сећање. Освртом на историјат и значај мостова у животу Новосађана, аутор овога рада покушава да да одговор на питање каква је њихова улога у креирању идентитета Новосађана, а са тим у вези и одржању културног континуитета, и да ли се, у складу са тим, могу сматрати местом сећања?

Opis (eng)

Abstract: In his study „Cultural Memory“(Letter, Memory and Political Identity in Early Civi¬lizations), Jan Assmann is pointing out the significance of the subject of memory to which more and more attention is being paid in modern science. His interest in the phenomenon of memory was fueled, as he writes, by the following reasons: usage of digital media and external memoris¬ing, creation of post-culture as an antidote to traditional culture and the slight disappearance of the generations that had a memory of the most gruesome crimes in human history. Emphasizing the importance of the memory as a way of dealing with past, identity as a way of political imagi¬nation and cultural continuity as a process of creating one’s tradition, Assmann insists on con¬nective structures, that connect one culture within themselves in a social and temporal dimen¬sion. These structures are grounded on the basis of repetition; it is a way social self-perception is being transferred through time and creating what we like to call identity. Accentuating the significance of external (social and cultural) factors in regards to the phenomenon of the cultural memory, Assmann differentiates between four areas of the external dimension of memory: mi¬metic memory, memory of an object, language and communication (communicative memory) and culutural memory which consists of the three mentioned beforehand. As mimetic actions, that besides purpose, have their meaning, acquire the status of a ritual, the same way objects that aside from serving the purpose, have a significance and meaning in the life of a community, „they go beyond the horizon of object memory because they make explicit the implicit index of time and identity“(Jan Assmann). One in a series of objects that has, besides useful, a symbolic value that makes it extreme¬ly significant in a person’s life, is a bridge. In the lives of people of Novi Sad, who are separated from the right side of their city by the river Danube, bridges play a powerful role in the func¬tioning of the town and everyday life. From the earliest time, the Danube in the area of today’s Novi Sad was crossed over by boats and ferryboats (there is, as Bogoljub Savin says in the book about bridges of Novi Sad, Roman data regarding the usage of ferryboat from 294 AD, and in the area between Novi Sad and Petrovaradin, ferryboat is being actively used since 1213 AD). During Ottoman governance and occupation of Petrovaradin fortress, there is no men¬tion of permanent bridges, only pontoons and ferryboats. Ottomans used bridges for war pur¬pose and they erected nine pontoon bridges, according to Savin. The exact number of tempo¬rary bridges around Novi Sad is hard to determine. And while Bogoljub Savin claims that since the erection of the first pontoon bridge from Ottoman era (1526 AD) until 1788 AD there have been 48 pontoon bridges, Velimir Vukmanovic in his book „Novi Sad na Dunavu“ mentions over 135 pontoon bridges from 16th until 20th century. Pontoon bridge from 1788 AD was of exceptionally good quality; it has been used until 1918 AD and has been known under the name Hagen’s bridge. From that time to the present day, Danube was crossed over 13 permanent bridges, of which most have been destroyed in war and military actions. The latest demolition of their bridges, people of Novi Sad witnessed in 1999, when all three bridges were destroyed due to bombing of NATO alliance. At the begin¬ning of the 21st century, Danube was again crossed over by ferryboats. In the places of the old, new bridges have been built, as so many times before in history. Instead of the old bridges, all we have now is a memory of them. Reflecting on the history and importance of bridges in the life of the local community, author of this paper is trying to answer the question what is their role in creating the identity of people of Novi Sad and in maintaining cultural continuity and can they, accordingly, be considered places of remembrances?

Jezik

srpski

Datum

2020

Licenca

© All rights reserved

Predmet

Keywords: Novi Sad, Danube, bridges, cultural memory, places of remembrances, identity, NATO bombing of Yugoslavia.

Кључне речи: Нови Сад, Дунав, мостови, култура памћења, места сећања, идентитет, НАТО бомбардовање СР Југославије.

Deo kolekcije (1)

o:1311

Радови наставника и сарадника Института за срп...